U eri postizanja održivog razvoja, zaštite prirode, voda, vazduha, zemljišta, šuma, geoloških resursa, sprečavanja industrijskog zagađenja, upravljanja hemikalijama i otpadom, rešavanja jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja i zaštite od buke i visokih vibracija, ipak je nikada više ekoloških nepogoda. I kroz ceo taj paradoks, sve vreme se prožima fraza kako je pravo na zdravu životnu sredinu, gotovo najvažnije pravo (i potreba) u našim životima. I svi ćemo se složiti da je to istina. Ali, da li živimo tu istinu ili je samo sebi govorimo?
Pravno utemeljenje – gde piše da imamo to pravo?
Ustav Republike Srbije, u članu 74. propisuje da “svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran je za zaštitu životne sredine. Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu.”
Arhuska konvencija, kao takođe jako važan, ali međunarodni dokument, uređuje pravo na pristup informacijama, učešće u donošenju odluka i pristup pravdi u ekološkim pitanjima. Arhusku konvenciju, potpisala je Srbija.
Dakle, teoretski posmatrano, i država i pojedinci imaju prava i odgovornosti po pitanju zaštite životne sredine. Ali, da li je to zaista tako u praksi?
Institucionalni okvir u Srbiji – zakonodavstvo koje postoji.
U Srbiji postoji sijaset zakona koji uređuju zaštitu životne sredine, kao što su:
Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o upravljanju otpadom, Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o potvrđivanju Minamata konvencije o živi, Zakon o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuju opasne supstance, Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, Zakon o zaštiti vazduha, Zakon o zaštiti od buke u životnoj sredini, Zakon o zaštiti zemljišta, Zakon o vodama, Zakon o zaštiti prirode, Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, Zakon o zaštiti od nejonizujućih zračenja, Zakon o zaštiti od jonizujućih zračenja i nuklearnoj sigurnosti, Zakon o biocidnim proizvodima, Zakon o hemikalijama, Zakon o klimatskim promenama.
Od ostalih zakona, izdvajaju se:
Zakon o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njegovom uništavanju, Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanju usaglašenosti, Zakon o transportu opasnog tereta, Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u Saveznoj Republici Jugoslaviji, Zakon o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti, Zakon o nacionalnim parkovima, Zakon o inspekcijskom nadzoru, Zakon o prekršajima, Zakon o krivičnom postupku, Krivični zakonik, Zakon o privrednim prestupima.
Od navedenih zakona, zakone u 2024. i 2025. godini, usvojila je Narodna skupština sa ciljem da uskladi domaću regulativu sa evropskom i da dodatno unapredi sistem zaštite životne sredine i kvalitet života stanovništva u Srbiji. Da li je u tome uspela?
Navedeni zakoni u Srbiji predviđaju kazne koje variraju od nekoliko desetina hiljada dinara za manje prestupe, do više miliona dinara za ozbiljnija zagađenja, a pri težim krivičnim delima, zaprećene su i zatvorske sankcije. Novi zakoni unose čak i strože norme kako bi se uskladili sa standardima Evropske unije i osnažili odgovornost države, a i podigli svest stanovništva uopšte.
Gde prestaje zakon, a počinju problemi?
Pozitivni propisi u oblasti zaštite životne sredine u Srbiji, ne primenjuju se dosledno, a tempo reformi u procesu harmonizacije sa pravom Evropske unije je izuzetno spor. Srbija trenutno izdvaja oko 0,3% bruto domaćeg proizvoda (BDP) za ekologiju, dok ukupna izdvajanja (uključujući i ekološke poreze), iznose oko 0,8-1% BDP-a. Stručnjaci preporučuju povećanje na 1,2 – 1,4% BDP-a, kako bi se adekvatno odgovorilo na ekološke izazove i približilo standardima Evropske unije.
Usled nedostatka jasnih strategija razvoja, političke nestabilnosti, nezrelih tržišnih uslova, slabog monitoringa i zanemarivanja osnovnih postulata održivog razvoja, sistem životne sredine u Srbiji nije dovoljno razvijen. Dakle, kao što smo mogli videti, glavni izazov nije u nedostatku zakona, već u njihovoj nedoslednoj primeni.
Zagađenje životne sredine je osnovno i najznačajnije krivično delo u oblasti ekologije, ali zaštita životne sredine pred krivičnim sudovima nije toliko delotvorna, s obzirom da je kaznena politika izuzetno blaga – kao sankciju sudovi najčešće izriču uslovne osude ili niske novčane kazne.
Suština problema neadekvatnog procesuiranja i kažnjavanja zagađivača je zapravo u nepostojanju potrebnog nivoa saradnje između različitih učesnika u krivičnom postupku u dokazivanju krivice. Uloga inspekcijskog nadzora je takođe od presudnog značaja za rad tužilaštva i kasnije za uspešan postupak protiv zagađivača, a ista ume često da zakaže.
Ko je kriv?
Da li su zaista samo država i zagađivači krivi što je ovo pravo ugroženo? Odgovor je – apsolutno ne. U pitanju je jedna kolektivna odgovornost i tiče se svih nas. Da li ste znali da svega 22% građana Srbije aktivno učestvuje u brizi za ekologiju?
Takođe, ni građani ne podnose tužbe protiv zagađivača, a kao glavne razloge za to, navode: visoke troškove sudskog postupka, nepoverenje u efikasnost pravosuđa, nedostatak ekološke ekspertize u sudovima, opasnost od rizika itd. Da bi zaštita životne sredine postala praksa, neophodna je intenzivna i koordinisana saradnja između svih učesnika u tom procesu i neophodno je jačati kapacitete pravde na svim nivoima vlasti.
Pravo postoji, ali traži glas!
Pravo na zdravu životnu sredinu je zapisano u Ustavu, priznato je međunarodnim dokumentima i potvrđeno u zakonima. Međutim, bez aktivnog učešća građana i spremnosti sudova da isto štite – ono ostaje neostvarivo. Zato je neophodno podržati udruženja i ekološke inicijative, ojačati kapacitete inspekcija i pravosuđa, uključiti građane u ekološki aktivizam, edukovati ih o njihovim pravima i podizati njihovu svest o značaju očuvanja i negovanja prirodne sredine.
Država mora da pronađe pravičan balans između ekonomskih interesa i zaštite prava građana, ali i građani kojima je stalo moraju biti ti koji će da se bore za svoja prava na zdravu životnu sredinu.
Kako zagađenje životne sredine utiče na naše zdravlje?
U svetu koji se sve brže menja, često zaboravljamo jednu jednostavnu istinu – zdravlje planete je direktno povezano sa našim zdravljem. Kada zanemarujemo ekologiju, kada zagađujemo vazduh, vodu, zemlju, mi zapravo narušavamo sopstveno telo, um i dovodimo u opasnost budućnost pred nama.
Šta je sa zagađenim vazduhom?
Zagađeni vazduh direktno utiče na bolesti pluća i srca i jedan je od vodećih uzroka astme, bronhitisa, kardiovaskularnih bolesti i moždanih udara. Čestice koje udišemo iz izduvnih gasova i industrije, ne ostaju samo u plućima, one ulaze i u krvotok.
Šta je sa zagađenom vodom?
Zagađena voda donosi infekcije i teške metale, a nebriga o otpadnim vodama i bacanje hemikalija u reke dovodi do trovanja vodom i širenja bakterijskih i virusnih infekcija, kao i nakupljanja olova, žive i pesticida, što može izazvati razne neurološke poremećaje.
Šta je sa zagađenom zemljom?
Zagađena zemlja rađa hranu punu toksina u vidu teških metala, plastike i pesticida, a sve te materije potajno i dugotrajno narušavaju imunitet, jetru i bubrege.
Šta znači ekološki stres?
Zagađenje prirode direktno utiče na mentalno zdravlje, tako što izaziva anksioznost, nesanicu i hronični stres. Život u urbanim sredinama bez prirode često znači i život pod stalnim pritiskom.
Šta možemo i moramo da učinimo?
Zaštita životne sredine nije samo ekološko, već i duboko pravno, društveno i civilizacijsko pitanje. Takođe, briga o ekologiji nije luksuz, to je briga o sopstvenom zdravlju uma, tela i duha. Sadnja drveća, reciklaža, nebacanje smeća i odgovorno korišćenje svih prirodnih resursa, samo su neki od koraka koje svako od nas može i mora da preduzme. Danas! Jer kada štitimo prirodu, štitimo sebe. A prirodi dugujemo sve.
Izvor fotografije: Fabio Grandis Pixnio
Autor: Advokatica Dejana Ukropina
