Zagađenje ne poznaje granice – ni među parcelama, ni među opštinama, ni među gradovima, a ni među državama. Kada strada reka, strada cela dolina. Kada se seče šuma, gubimo svi. Borba za prirodu je ujedno i borba za zdravlje, za bezbednost, za normalan život.
Zamislimo sledeću scenu: u obližnjoj šumi kolona bagera, reka kojom se nekada plivalo prekrivena je otpadom, a iz fabrike nadomak naselja danima kulja gust dim. Neprijatno je i ljutimo se, možda o tome pričamo sa komšijama. Međutim, možemo li mi da učinimo nešto više od negodovanja? Naravno da možemo i to ne samo kao pojedinac koji negoduje, već i kao lice koje ima pravo da traži zaštitu prirode.
Građanin i priroda: veza koja stvara pravo
U savremenim propisima o zaštiti životne sredine, prirodna dobra, kao što su: voda, vazduh, šume, zemljište više se ne posmatraju samo kao nečija imovina, već kao zajedničko nasleđe svih nas. To znači da, čak i ako nismo direktno pogođeni zagađenjem ili uništavanjem prirode, imamo pravo da tražimo da se napad na prirodu zaustavi. U praksi to može da znači da svako od nas kao građanin može da prijavi zagađenje; da ima pravo da traži informacije od nadležnih o postupcima zaštite; da, zajedno sa drugima, traži sudsku zaštitu. Neka udruženja građana koja se bave zaštitom životne sredine već koriste mogućnost da pokrenu pravne postupke: na primer, kada se gradi nelegalno u zaštićenim područjima u kojima je gradnja zabranjena, kada se reka zagađuje ili kada institucije ne reaguju na ozbiljna narušavanja prirode.
U nekim slučajevima, mogu se i posebno pokrenuti postupci, recimo kada se pokaže da su u opravdanoj vezi sa problemom na primer, ako žive u blizini zagađene reke ili deponije. Iako zakoni ne prepoznaju uvek izričito pravo građanina da „tuži u ime prirode”, praksa pokazuje da je pitanje ekološke zaštite sve više i pravno i javno pitanje svih nas. Upravo na ovom mestu želimo da istaknemo važnost svesti o zaštiti životne sredine, kao i da ljudima približimo ovu temu sa ciljem razumevanja činjenice da je zaštita životne sredine imperativ svih nas, i ne samo da je obaveza, već je i lako dostupna i najkorisnija obaveza građana. Samo ukoliko jasno razumemo koja su prava svakoga od nas, koje su obaveze zagađivača, kao i koji su nam mehanizmi zaštite dostupni, možemo zajedno delovati u cilju ostvarenja opšteg dobra.
Šta konkretno možemo da preduzmemo?
Ako primetimo da neko zagađuje ili uništava prirodu u našoj okolini, možemo da:
- Prijavimo slučaj inspekciji- ekološkoj, građevinskoj, komunalnoj ili drugoj nadležnoj službi. Prijava se može podneti i anonimno. Takođe, korisno je znati da u velikom broju lokalnih samouprava postoji tzv. jedinstveno upravno mesto, kao mesto na kome se može prijaviti bilo koja nepravilnost, problem na koji građanin ukazuje, odsnosno ne mora se voditi računa o nadležnosti organa kome se prijava podnosi. Kao jedinstvena kontakt tačaka, za komunikaciju građana sa svim organima sa kojima bi oni inače morali sami i direktno da stupe u kontakt kako bi ostvarili neko svoje pravo, Jedinstveno upravno mesto u velikoj meri olakšava pristup organima nadležnim za rešavanje, u ovom slučaju, ekoloških problema.
- Zatražimo informacije- imamo pravo da znamo da li i ko je izdao dozvolu za određenu aktivnost, da li je izvršena kontrola, šta je odlučeno.
- Obratimo se udruženjima- organizacije koje se bave zaštitom životne sredine često imaju znanje i iskustvo da pokrenu veće inicijative i postupke.
- Podelimo problem sa javnošću- slika, objava ili priča mogu pokrenuti reakciju brže nego što nam se čini.
- Pokrenemo pravni postupak- u pojedinim slučajevima, uz prav(n)i savet i podršku, moguće je i da građani ili udruženja podnesu tužbu zbog povrede prava na zdravu životnu sredinu.
Da li ovakve borbe imaju efekta?
Iako deluje kao da su zagađivači moćniji, javna pažnja i pritisak građana često dovode do promena. Tako se dešavalo da nelegalna gradnja bude zaustavljena, da se uklone divlje deponije, da se investitori obavežu na dodatne mere zaštite, pa čak i da pojedini zahvati budu potpuno zabranjeni. U mnogim slučajevima, institucije reaguju tek kada vide da se građani ne mire sa kršenjem propisa. Zbog toga nijedna prijava nije uzaludna- i kada se čini da nema efekta odmah, ona ostaje zabeležena i može pokrenuti promene u nekom sledećem koraku.
Zašto je važno da ne ćutimo?
Ne čeka se dozvola da bi se stalo u njenu odbranu. Naš glas, naša prijava, naša reakcija- to je početak promene. I zato, da bismo zaštitili reku, šumu ili čist vazduh, moramo početi da delujemo.
Autor – Dejan Bukazić: advokat
Izvor fotografije: RaBe R. Berns Pixabay
