Dana 23. jula Međunarodni sud pravde u Hagu izdao je savetodavno mišljenje o pravnim obavezama država u kontekstu klimatskih promena. Mišljenje je saopštio predsednik Suda, sudija Ivasava Juđi koji je tokom dvočasovnog izlaganja rekao:„Ljudsko pravo na čistu, zdravu i održivu životnu sredinu je, dakle, neodvojivo od ostvarivanja drugih ljudskih prava.” Period koji je pred nama pokazaće da li je odluka istorijska, ali svakako je značajan korak u zaštiti životne sredine.
Najpre nekoliko reči o samom sudu. Međunarodni sud pravde (ICJ) glavni je sudski organ Ujedinjenih nacija. Osnovan 26. juna 1945. godine u San Francisku, a počeo je sa radom u aprilu sledeće godine. Sedište mu je u Hagu u Holandiji. Ovaj sud rešava pravne sporove između država i daje savetodavna mišljenja organima UN i specijalizovanim agencijama. Sud ima 15 sudija, koje bira Generalna skupština UN i Savet bezbednosti UN. Sudije dolaze iz različitih pravnih sistema i nisu predstavnici svojih država. ICJ donosi dve vrste odluka, presude u sporovima između država i savetodavna mišljenja na zahtev Generalne skupštine UN, Saveta bezbednosti i drugih tela.
To je i sada bio slučaj, naime, Generalna skupština Ujedinjenih nacija je rezolucijom 77/276, usvojenom 29. marta 2023. godine, formulisala pitanja u vezi sa kojima je zatraženo savetodavno mišljenje Suda. Generalni sekretar UN je pismom od 12. aprila, koje je Sud primio 17. aprila 2023. godine, zvanično obavestio Sud o toj odluci. U rezoluciji se navodi da klimatske promene predstavljaju neviđen izazov civilizacijskih razmera. Dalje stoji da blagostanje sadašnjih i budućih generacija zavisi od neposredne i hitne reakcije na ovu krizu. Generalna skupština je ukazala na značaj međunarodnog prava, uključujući Povelju UN, Pariski sporazum, Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima i druge međunarodne ugovore i principe. Zatim je, pozivajući se na član 96 Povelje UN i član 65 Statuta Suda, zatražila da Sud pruži savetodavno mišljenje.
Potrebno je naglasiti da je problem malih ostrvskih država imao ključnu ulogu u pokretanju postupka za davanje savetodavnog mišljenja ICJ o kome je ovaj tekst. Upravo su te zemlje, poput Vanuatua, Tuvalua i Maldiva, među trenutno najranjivijima jer iako gotovo ne doprinose emisijama štetnih gasova, a trpe najveće posledice klimatskih promena jer se, zbog porasta nivoa mora, suočavaju s rizikom fizičkog nestanka. Ovo ih je podstaklo da, predvođene Vanuatuom, pokrenu diplomatsku inicijativu u Generalnoj skupštini UN i zatraže tumačenje međunarodnopravnih obaveza država u vezi sa zaštitom klime. Njihova posebna ranjivost izričito je pomenuta u rezoluciji i uzeta u obzir u mišljenju Suda, čime je potvrđena međunarodna pravna relevantnost njihove situacije i ukazano na postojanje obaveze solidarnosti i zaštite država koje trpe nesrazmerne posledice klimatskih promena.
Zatraženo mišljenje se može svesti na dva pitanja. Najpre, koje su obaveze država prema međunarodnom pravu kada je u pitanju zaštita klime i životne sredine od emisija gasova sa efektom staklene bašte, u interesu sadašnjih i budućih generacija. Takođe je zatraženo mišljenje o pravnim posledicama koje snose države koje svojim delovanjem ili propustima nanesu značajnu štetu klimi, posebno u odnosu na posebno pogođene zemlje, poput malih ostrvskih država, kao i na prava pojedinaca i naroda sadašnjih i budućih generacija. Može se reći da ovo nisu tehnička već pravno politička pitanja jer otvaraju prostor za tumačenje na primer koje su granice suvereniteta u svetlu zajedničkog interesa čovečanstva, koncepta klimatske pravde i prava budućih generacija u okviru savremenog međunarodnog pravnog poretka.
Sud je na ova pitanja izdao savetodavno mišljenje (dato je na 457 strana verzije odluke na Engleskom jeziku) u kom stoji da je utvrdio da države imaju pravnu obavezu da preduzmu mere za zaštitu životne sredine od klimatskih promena, uključujući smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte. Sud je naglasio da je dužnost država da deluju savesno i u međusobnoj saradnji, kako bi ispunile obaveze iz međunarodnog prava, posebno iz Pariskog sporazuma, koji predviđa ograničavanje globalnog zagrevanja na najviše 1,5°C u odnosu na predindustrijski nivo. Takođe je zaključio da kršenje ovih obaveza povlači pravnu odgovornost jer države koje nanesu štetu klimi mogu biti obavezane da prekinu sa štetnim postupanjem, daju garancije da se to neće ponoviti i nadoknade štetu, u zavisnosti od konkretnih okolnosti. U savetodavnom mišljenju jasno je izraženo da planeta koja je pogodna za život predstavlja ljudsko pravo i deo je međunarodnog običajnog prava, što znači da su sve države dužne da je štite, a ne samo one koje su potpisale klimatske sporazume i druge ugovore. Takođe, Sud smatra da uslovi prouzrokovani klimatskim promenama, koji verovatno mogu ugroziti živote pojedinaca, mogu dovesti do toga da ti pojedinci potraže sigurnost u drugoj zemlji ili da im onemoguće povratak u sopstvenu zemlju. Po mišljenju Suda, države imaju obavezu prihvatanja takozvanih klimatskih izbeglica u skladu s principom zabrane prinudnog vraćanja (non-refoulement) kada postoje ozbiljni razlozi za verovanje da postoji stvarni rizik od nepopravljive štete po pravo na život, što bi predstavljalo povredu člana 6. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (ICCPR), ukoliko bi ti pojedinci bili vraćeni u svoju zemlju porekla.
Značaj mišljenja potvrđuje i činjenica da je Generalni sekretar UN-a, Antonio Gutereš, uputio video poruku dobrodošlice ovoj istorijskoj odluci, koja je usledila dan nakon njegovog posebnog obraćanja državama članicama o nezaustavljivom prelasku na obnovljive izvore energije. „Ovo je pobeda za našu planetu, za klimatsku pravdu i za snagu mladih da donesu promene“, izjavio je.
Iz svega navedenog jasno je da ovaj dokument tek treba da u praksi proizvede značajne posledice, posebno u globalnoj promeni ponašanja država, odnosno vlada u odnosu prema zaštiti životne sredine.
Šta dalje možemo da očekujemo sa ovim mišljenjem Suda? Iako, istina savetodavno mišljenje nije pravno obavezujuće, ono ima veliku moralnu, ali pre svega, sada i pravnu težinu u razvoju međunarodnog prava u ovoj oblasti. Možemo očekivati da će ovo savetodavno mišljenje imati dalji uticaj na razvoj međunarodnog prava, tako što će u budućnosti predstavljati relevantan pravni osnov odnosno smernicu u odlukama međunarodnih i domaćih sudova. Takođe, ovo može pomoći u osnaživanju nacionalnih sudova i tužbi protiv država jer nacionalni sudovi i regionalni sudovi (npr. Evropski sud za ljudska prava) mogu da se oslone na ovo mišljenje u sporovima koje vode građani, zajednice ili organizacije protiv vlastitih vlada, u tumačenju da država neaktivnošću krši ustavna ili međunarodna prava građana, naročito pravo na život, zdravlje i zdravu životnu sredinu. Pored toga, moguće je da će mišljenje uticati na politički pritisak i jačanje takozvane klimatske diplomatije jer daje snagu argumenata zemljama koje traže ambicioznije klimatske zahteve, posebno već spomenute male ostrvske države, koje se mogu pozivati na mišljenje kao međunarodnu potvrdu svojih prava. Može poslužiti i kao argument u klimatskim pregovorima i za pojačanje odgovornosti razvijenih zemalja u finansiranju prilagođavanja i saniranja štete. Značajno je i što može da ubrza donošenje novih međunarodnih ugovora ili dodataka postojećim (npr. Pariskom sporazumu), možda čak i stvaranje stalnog međunarodnog tela za rešavanje klimatskih sporova ili doprineti jačanju koncepta klimatske pravde.
Na kraju, zašto ne biti optimista i vratiti se na rečenicu s početka teksta i očekivati da će mišljenje s razlogom ubuduće dobiti status “istorijskog temelja” za razvoj međunarodnog prava životne sredine.
Autor Dragiša Ćalić – pravni savetnik u Komitetu pravnika za ljudska prava
Izvor fotografije: zerov12 Pixabay
